“Kada sam bila dijete, sjela sam ispred moje sobe i igrala se nekim igračkama” Share

“Kada sam bila dijete, sjela sam ispred moje sobe i igrala se nekim igračkama. Mama i tata su gledali TV u drugoj sobi i nikoga više nije bilo u stanu.

U jednom momentu sam osjetila jak udarac po leđima, kao da me je neko udario šakom, a nikoga nije bilo iza. Počela sam da vrištim i plačem, otišla do roditelja i rekla im šta se desilo, a oni su me smirivali i tvrdili da je to sve u mojoj glavi.

Od tada sam se uvijek plašila mraka, pogotovo kad sam sama u sobi. To je vremenom popustilo i normalno sam spavala. Kad sam imala oko 15 godina, jednu noć sam normalno otišla da spavam, samo sam legla, nije prošlo ni 30 sekundi, bila sam skroz budna. I ponovo osjetim taj udarac
ali po obrazu. Otvorila sam oči, ničega nije bilo, tako da sam se okrenula i nastavila da spavam iako sam bila prestravljena.

Rekla sam ujutru roditeljima, a oni su ponovo započeli sa tim ‘sve je to u tvojoj glavi’.

Poslije toga sam se narednih par dana često budila u sred noći i nisam mogla normalno da spavam. “