“Danas sam bila sa kćerkicom kod ortopeda, i do nas su sjedila dva dječaka”

Pokidanih cipelica, zarasle kose, rupice na odjeći. Mama nije tu jer je morala odvesti tatu kući, jer je tata jako vikao na nju zato što mora čekati da dođu na red, onda je mama plakala i on ju je povukao za kosu pa ga je odvela kući.

Točno tim riječima mi je objasnio mlađi od njih zašto čekaju sami. Gospođa pored je samo nadodala: vratit će se ona, rekla je.

Ostala sam zgrožena. Ravnodušnosti ostalih u čekaonici, tugom u očima jednog sedmogodišnjaka i načinom na koji je trogodišnje dijete ispričalo situaciju koja ne bi trebala da se događa. Otišla sam u pekaru pored i kupila im sendvič i sokić.

Malecki se igrao zajedno sa mojom kćeri, a stariji brat nije htio reći ništa, osim: “hvala za sendvič”.

A onda je na vrata ušla njihova mama, rekla sam joj da ne mora biti tako, da potraži pomoć radi djece, da ću joj ja pomoći ako želi. Rekla mi je da se ne petljam. Šutjela sam. A da sam barem pozvala socijalnu radnicu…”

Izvor :novi.ba