Do sinoć sam bio najsretniji čovjek na svijetu

“Do sinoć sam bio najsretniji čovjek na svijetu.

Tačnije do 02:10 jutros kada me je djevojka sa kojom sam u vezi dvije i po godine nazvala i iz vedra neba rekla da me ne voli više i da me ostavlja.

Ne bi mi ovo bilo toliko strašno da posljednja poruka od nje nije bila u 23:30: laku noć ljubavi, jedva čekam da dođeš, jako sam te željna budna te sanjam”.

Ne mogu da dođem sebi, osjećam se slomljeno. ”

Izvor: Ispovesti.com

BONUS

Upoznala sam jednog dečka preko zajedničkih prijatelja na nekom okupljanju. Krenuli smo neki neobavezan razgovor i naravno se dotakli teme korone. Uz to sam ja pomenula kako je trebalo da se preselim u Hrvatsku ove godine jer sam tamo dobila sjajan posao, ali je to propalo. Dečko koji me ne poznaje je krenuo da me odgovara od toga jer je bolje da ostanem i borim se ovde u svojoj državi. Pokušala sam da iskuliram taj razgovor jer ne želim da ulazim u rasprave, ali dečko je bio toliko napadan da se on ponudio da mi nađe posao. Rekla sam mu da ja nemam problema da nađem posao jer imam iskustvo, obrazovanje i znanje jezika, ali je plata mizerna. I zaista ne mislim da ostanem u Srbiji, otići ću gde mi je bolje. Dečko me je bukvalno isprozivao pred svima kako sam uobražena jer želim veću platu dok neki ljudi nemaju šta da jedu. Samo sam se pokupila i otišla. Ja sam uložila godine, rad, trud i novac u sebe i svoje obrazovanje i želim da pristojno živim od toga.

Volim što mu se i posle 5 godina zajedničkog života radujem svakog dana kada treba da dođe sa posla, što sam srećna kad pomislim da ćemo i večeras otići zajedno na spavanje. Volim što sam mirna pored njega, što se ne pitam da li je to to. Volim što možemo biti razdvojeni i po mesec dana, i možemo jedno bez drugog. Volim što je celokupna jedna osoba za sebe. Što znam da može bez mene, a opet bira da bude sa mnom. Volim što zna kako da me voli, a da ne poželim da pobegnem.

Neću nikad razumeti svoju ženu, sa drugaricama, kumom i ostalim ženskim svetom se čuje pa svakodnevno, stalno neki razgovori, poruke, dele recepte, iskustva, piju kafe, a posle ih ogovara najsočnije, svašta mi priča o njima, i vidno ih mrzi, prezire i šta sve ne. A meni je već muka kad krene da mi priča o njima. Čak je ogovarala i sopstvenu majku. Ovo je toliko toksično da mi se stomak steže kad krene da mi priča o nekoj poznanici. Meni kad neko ne prija ja lepo prekinem taj odnos i gotovo, imam par prijatelja, više mi i ne treba.

Korona je odlično pokazala koliko se običan narod (koji slova nije pročitao o medicini iz stručne literature) miješa i pametuje u to zanimanje. Svi sve znaju bolje od doktora i srodnih zanimanja. Najobrazovaniji svjetski naučnici ne mogu ništa reći sa sigurnošću, ali prosječni balkanac sve zna i sve mu je jasno. Diskutuju o respiratorima, misle da je to novi lijek, a ne znaju da se koristi sto godina svakodnevno u bolnicama. Htjela sam upisati medicinu, ali više ne želim. Ne znam kako doktori imaju strpljenja svaki dan slušati neznalice kako im se miješaju u posao. Mislim da se ni u jednu struku toliko ne petljaju, skidam im kapu.