Priča:Svekrva i snaha

Nikad neću shvatiti ljude koji dođu u tuđu kuću i bez pitanja uzmu neke stvari koje im trenutno trebaju!

U ovoj priči to je učinila moja svekrva. Ali, ona te stvari nije uzela za sebe, već za moju zaovu, sa kojom ona živi. Između mog muža i njegove sestre je ogromna starosna razlika. Moja svekrva je “pod stare dane” rodila djevojčicu.

Ona je, naravo, veoma čudna žena. Ima tu neku glupu naviku da od nas uzima i nosi stvari i hranu svojoj kući. Ako joj se dopada moja nova kupka, ona će je bez razmišljanja uzeti. Pravila sam kolač, njoj se dopao, kako kreće, tako ga pakuje i nosi.

Jednom sam kupila peglu za kosu, nisam još stigla ni da je isprobam, a ona je odnijela. Nazvala sam je i pitala je:

“Šta se desilo sa mojom peglom za kosu?”
“Dala sam je Tatjani (moja zaova). Njena pegla je stara i gori kosu. Ja znam da ćeš ti kupiti sebi novu,” kada je to rekla, prekinula je vezu.

Uskoro ćemo moj suprug i ja da slavimo 5 godina braka. Odlučili smo da odemo u jedan restoran, da proslavimo. Imam lijepu, elegantnu haljinu, ali nedostaju mi lijepe salonke. Prestala sam da nosim visoke potpetice onaj momenat kada sam zatrudnela, a to je bilo prije dvije godine. Odlučila sam da odem u šoping i počastim sebe novim cipelama

Čim sam videla na polici crvene cipele sa velikom tankom štiklom, zaljubila sam se. Iako su bile nešto skuplje, odlučila sam da ih kupim u čast naše godišnjice.

Sutradan sam se zadržala nešto duže na poslu. Javila sa mužu da ne mogu da stignem po dijte u vrtić. On je rekao da ne može ni on da stigne, ali da će se snaći nekako.

Pozvao je svoju majku koja je došla kod njega po ključ, pa otišla po dijete i odvela ga u naš stan.

Ja sam morala da ostanem na poslu skoro do 20h. Kada sam došla kući, stavila sam baletanke u ormar, ali tamo na polici nije bilo mojih novih cipela.

Pregledala sam sve i potrčala da potražim muža.

“Gdje su moje nove cipele?”

“Valjda u hodniku,” rekao je mirno.

“Nema ih nigdje. Jutros sam ih ostavila u ormaru, ali sada ih tamo nema.”

Onda sam se sjetila nečega: “Ko je čuvao danas dijete?”

“Moja mama,” rekao je muž mirno gledajući televiziju.

Odmah sa znala šta se desilo. Uzela sam telefon, a srce mi je jako udaralo. Toliko sam bila nervozna da su mi se ruke tresle.

“Halo, Dragana! Da li si slučajno vidjela moje nove cipele danas kada si dovela Luku kući?”

“One crvene. Dala sam ih Tatjani. Ti imaš toliko cipela da sam pomislila da nećeš ni primijetiti,” nasmijala se.

“Pa primijetila sma. To su mi nove cipele i još ih nijednom nisam obula. Molim te donesi ih sutra kod nas u stan,” rekla sam kontrolisanim tonom.
“Nemoguće, Tatjana je već slomila potpeticu. Toliko je tanka da nije izdržala. Bože, kako danas loše prave obuću,” rekavši to, spustila je slušalicu.

Osjećala sam se kao da me neko udario u glavu šakom. Odjurila sam u dnevni boravak i onako izgubljena povikala:

“Borise, tvoja majka mi je uzela cipele iz ormara i odnijela Tatjani! Moje nove cipele!!!!”

“Pa šta, kupićemo nove, nećemo osiromašiti od toga,” rekao je mirno Boris.

Tada mi je kroz glavu proletjela opaka misao: “Ok, sutra idemo da mi kupiš nove cipele.”

Sutradan sam izabrala najskuplje moguće cipele u radnji.

“Da li si normalna? Ove cipele koštaju više od jednog računara!!!”

“Rekao si da nećemo osiromašiti ako mi kupiš cipele, pa kupi! Ja sam već jedne kupila sebi, ali dobro znaš šta se sa njima desilo!!!”

Muž se dalje nije bunio, kupio mi je cipele.

Vraćali smo se kući u grobnoj tišini. Kad mu je zazvonio telefon, odah se javio:

“Halo mama, šta je bilo?”

“Sine, doći ću danas da ostavim neko meso kod vas u zamrzivaču, kod mene ne može da stane.”
“Ne, mama, nemoj da dolaziš. Tvoja prošla posjeta me skupo košatala! Sačekajmo malo, ok, možda godinu – dvije, dok se finansijski oporavim?”

 

(Stil.kurir.rs)