Balkoteka 24h Balkanski info portal
Razija Čolaković na Facebook stranici “Muhabet sa Razom” objavila je dirljivu priču, koja je rasplakala, ali i ohrabrila mnoge.
Priču donosimo u nastavku:
“Godina 1997
Pogledajte ovu malu plavušicu… Eh to sam ja. Curetak… Osmi razred Osnovne skole. Bio je to dan kad sam dosla u cipelama svoga oca u skolu, nakon sto sam pet dana odbijala ići, jer nisam imala sta obuti. Mama (rahmet duši njenoj) se naljutila, pronasla ove očeve “nove” cipele i natjerala me u skolu. Da ne preskacem dane… Da ne izostajem s nastave… Boze, kako sam plakala taj dan. Bilo me stid, djeca su me ismijavala…
Imala sam simpatiju, molila sam Boga kao nikad, da on taj dan ne dođe u školu. I nije došao. K’o djevojčica, željela sam da se lijepo obučem, da imam ženske patike, a nije bilo. Tuzno lice i uplakane oči, jasno se vide na fotografiji. Reklo bi se, slika je nastala sasvim slucajno, a znam da nije. Nema nista slucajno. Nastavnik fizike Sead, tad je slikao nas ucenike, i dok je setao po skolskom dvoristu, moja prijateljica zamoli ga da nas uslika… Rekoh mu: Nemojte nastavniče, nemam para da Vam platim… Kaze: Ne brini Razo, neke se slike ne mogu ni platiti…
I zaista, ova slika cijenu nema. Tog dana naučila sam vaznu lekciju: Nikad nikog necu ismijavati, ponižavati niti smatrati manje vrijednim… Nikada se neću baviti drugim ljudima, ma koliko se oni bavili sa mnom.
Zbog velikog siromaštva i teskog djetinjstva, koje sam, odrastajući pretvorila u svoju snagu, danas sam žena puna samopouzdanja. Ona koja ima stav, i zna se izboriti za sebe. Ali ostalo je nesto u meni jos od tog dana… Uvijek kupujem obuću… Kupujem i dijelim… Ne zadržavam kod sebe, nego dijelim. Sestrama, prijateljicama… Otvorim obućar i kazem uzmite sta vam se sviđa.
One budu sretne, a ja jos sretnija…
I zaista, tek sada shvatam zasto je bas taj dan nastavnik uslikao mene… Da bih danas pokazala svima istinu, i hiljade vas ohrabrila snagom koju imam, zahvaljujući upravo teskim danima, kojih je bilo puno u mom zivotu.
Plačem dok ovo pisem, nije nimalo jednostavno. Ali je tako oslobađajuće… ”
Razija Čolaković
